Милун Ђачић · Цијела пјесма
Крстоносни пут Србинов
Из књиге „Поема“ · стр. 9–11
Бог Србина благослови
и даде му земљу свету,
на граници моћних сила
да зло смањи у свијету.
Са подвигом Светог Саве
у вјери га утврдио,
на задатку повјереном
да би свагда будно бдио.
Цар Лазар је тај задатак
богомдани испунио,
косовски је завјет свети
србском роду оставио.
Светосавље утврдио
и небом га овјенчао,
слиједио примјер светих,
и за Христа пострадао.
На Голготу Србин оде,
страдао је пет вјекова,
војевао и чувао
вјеру својих прађедова.
Олтари су сјајне луче,
и стожери бесмртности,
носиоци и свједоци,
Божје славе и милости.
Од Европе не би наде,
пред олтаром сину слога –
не чекасмо, уздасмо се
у мишице и у Бога.
Карађорђе диже војску
кад дођоше с неба знаци,
прогна Турке зулумћаре,
и окове ропске збаци.
Слободи се радовасмо,
неће више да нас тлаче,
из Европе враг упути
на Србина освајаче.
Тог страдања и несреће
гудурама Албаније,
од хладноће и без хране –
те Голготе најстрашније.
У прогонству и безнађу
Србин тешке ране вида,
јер предстоји страшна борба –
Голијата и Давида.
С благословом Димитрија,
светитеља Солунскога,
Срби пробој учинише
све славећи вишњег Бога.
Четрдесет и пет дана
одлучне се борбе воде,
и задиви читав свијет –
о, херојски мој народе!
И поново из пепела
васкрсла је Србадија,
благодат се дивна шири,
а слободе сунце сија.