Пређи на садржај
ДВИГМилун Ђачић · поезија
← Читаоница

Милун Ђачић · Цијела пјесма

Љубишња

Из књиге „Путевима предака“ · стр. 279–280

О, Љубишњо, дивна горо
прађедовско уточиште,
мила си нам исто као
крсташ барјак и огњиште.

Седамдесет седам имаш
источника питке воде,
вјековима ти си србству
симбол снаге и слободе.

Испод твога чедног неба
рађале су србске мајке,
узданице роду своме
витезове и јунаке.

За вјерност су отаџбини
пред крстом се заклињали,
смјелост, храброст и оданост
на бојишту доказали.

Са тежњама узвишеним
да васкрсне царевина,
и обнова светих древних
немањићких задужбина.

Носио је ратник стари
крсташ барјак у рукама,
и медаљу Обилића,
с крстом часним на грудима.

Стазе смрти пролазио
под заштитом благодати,
молећи се крсној слави
и Пресветој Божјој Мати.

Планине је благородне
оставио србству Вишњи,
дух херојски даривао
горштацима на Љубишњи.

И зато га Срби славе
и потомке благослове,
химном својом Боже правде,
царство србско да обнове.

Љубишња је србска гора
од предака оставељена,
на чување потомцима
као трајна успомена.