Милун Ђачић · Цијела пјесма
Љубишња
Из књиге „Путевима предака“ · стр. 279–280
О, Љубишњо, дивна горо
прађедовско уточиште,
мила си нам исто као
крсташ барјак и огњиште.
Седамдесет седам имаш
источника питке воде,
вјековима ти си србству
симбол снаге и слободе.
Испод твога чедног неба
рађале су србске мајке,
узданице роду своме
витезове и јунаке.
За вјерност су отаџбини
пред крстом се заклињали,
смјелост, храброст и оданост
на бојишту доказали.
Са тежњама узвишеним
да васкрсне царевина,
и обнова светих древних
немањићких задужбина.
Носио је ратник стари
крсташ барјак у рукама,
и медаљу Обилића,
с крстом часним на грудима.
Стазе смрти пролазио
под заштитом благодати,
молећи се крсној слави
и Пресветој Божјој Мати.
Планине је благородне
оставио србству Вишњи,
дух херојски даривао
горштацима на Љубишњи.
И зато га Срби славе
и потомке благослове,
химном својом Боже правде,
царство србско да обнове.
Љубишња је србска гора
од предака оставељена,
на чување потомцима
као трајна успомена.