Пређи на садржај
ДВИГМилун Ђачић · поезија
← Читаоница

Милун Ђачић · Цијела пјесма

Топлина родитељског дома

Из књиге „Путевима предака“ · стр. 247–250

Зимско доба а у души
необична радост влада,
из клијети родитељске
гледам снијег како пада.

Жубор се ријеке чује
преко моста води стаза,
пртином се право стиже
воденици испод јаза.

Небо земљу одјенуло,
Божју књигу отворило,
жбунове и дрво свако
китином је украсило.

Ум ка небу стално сеже
па се мисли роје здраве,
кандило је прислужено
пред иконом крсне славе.

Стара мајка бодра лица
ватру ложи, џемпер плете,
кад застане, прекрсти се
у иконе гледа свете.

За здравље се дјеце моли
Светом оцу Николају,
и за млађе нараштаје
страх Божији да имају.

Тако она снагом ума,
своје птиће ограђује
из маленог свога кутка,
и душе им помилује.

Док молитву изговара,
са лица јој сија радост,
осамдесет осмо љето
дарује јој души сладост.

Дванаест је унучади
својих драгих дочекала,
синовима од синова
посебно се радовала.

Три кћеркина сина бјеху
нарочито баби мила,
с три унуке од синова
жеља јој се остварила.

Василије и Неђељко,
па Новица, унук трећи,
то су дјеца кћерке Јеле,
благородни дар највећи.

Миљана је прво чедо
од синова соколова,
па Благоје дар од неба
изњедрен из рајских снова.

Испуњен је ђедов завјет
обичајно, правовјерно,
а на радост фамилије
дивно име поновљено.

Донијеше нову радост:
Бојан, Миљан и Бојана,
па Драгана, Лазар, Душан,
Бог додаде још Срђана.

Анђели су гране лозе
именима окитили,
за будуће догађаје
фамилију оснажили.

Колико се радовала
приновама дјеце своје,
и примјером подстицала
да у тврдој вјери стоје.

Попут старих подвижника
рад с молитвом усклађује,
погледом нас све милује
умом небо додирује.

Са милошћу обилатом
Бог је мајке обдарио,
сваку мудру промисао
са њима је остварио.

Благодарим драгом Богу
на мајчиној души смјерној,
загрљају непролазном
и љубави неизмјерној.