Пређи на садржај
ДВИГМилун Ђачић · поезија
← Рецензије књиге

Рецензија

Даровити светосавац

Из књиге „Пјесме у захвалност Арну Гујону“ · стр. 59–60

Пјесме у захвалност Арну Гујону јесу писани траг али и непресушни извор кроз који нас пјесник упознаје са најтананијим струнама душе, врлинама, љековитом хуманошћу, пожртвованошћу и непрестаном борбом Француза за српски народ на Косову и Метохији.

Ослањајући се на аутентичне чињенице и оплемењујући их својом маштом, пјесник убједљиво и заносно одсликава задивљујуће познанство двоје младих, премудрост и благодат Божију, њихову љубав, као и жубор валовите Дрине која својим шапатом чува тајне једне ванвременске (непоновљиве) љубави.

Док су свјетски медији ставили катанац за истините приче о колијевци српства, животу српског народа омеђеном бодљикавом жицом, скрнављењу српских светиња, помамљене аждаје улажу велики напор да обезвриједе рад и дјело човјека којег су дотакла страдања недужних, неправде, патње и злочини над њима.

Кроз своју поетску мајсторију аутор се осврће на витештво задужбинара, подвиг доброчинства, братску љубав, славу и хвалу Богу, бескрајну благодарност, емпатију, као и свједочанство које остаје поколењима за подстрек и поруку.

Не постоји ниједан мотив да изабере овакав животни пут, осим онога што се носи у властитом бићу. Као тринаестогодишњак храбро се успротивио деструктивном ставу свога професора који је правдао бомбардовање Телевизије Београд, истичући медијску пропаганду као епидемију која се ширила и харала против Србије у вријеме злокобне НАТО агресије. Иако дјечак, размишљао је прагматичније и одговорније од ученог професора.

Пјеснички, мотивски епицентар јесте карактерни утицај предака (ђеда), Арнова одлучност, разборитост, непоколебљивост која га је довела на Свету српску земљу. Ризницом духовног и поетског капитала пјесник истиче емоцију, племенитост, родољубље, богољубље, човјекољубље увијек надахнуто и проткано Арновом хуманошћу и љубављу према српском роду ком је без сумње поставио ниво моралних и етичких вриједности тако високо да га у скорије вријеме неће нико досегнути.

Немогућа је политичка стратегија затирања идентитеског обрасца – језика, писма, вјере, традиције са којом се свакодневно суочавамо.

Господин Гујон, као достојни чувар српског језика и заштитник српске ћирилице отворио нам је очи и ставио нас пред испит на којем не смијемо поклекнути већ смо дужни да као потомци Светог Саве и Светог цара Лазара истрајемо и сачувамо, националну, културну, карактерну, идентитетску жилу куцавицу у духовној светосавској парадигми.