Пређи на садржај
ДВИГМилун Ђачић · поезија
← Рецензије књиге

Рецензија

Служба Косовском завјету

Из књиге „Прађедовска луча“ · стр. 387–388

Рајко Петров Ного, један од свакако најзначајнијих савремених пјесника српског језика, је једном приликом, негдје половином деведесетих година 20. вијека, говорио у једном разговору за локални даниловградски радио да се сва наша књижевност мјери Косовом; да је оно стожер према коме се, по принципу клатна, наша књижевност приклања и повремено отклања. Међутим, говорио је он, и кад се отклања, она тиме само свједочи Косово, тј. све оно духовно што тај појам носи у себи.

Ово најбоље свједочи наша класична, вуковска књижевност. Ту се, као у огледалу, види и јасно распознаје „ко је вјера, а ко је невјера”. Ни у нашем „добу постистине”, упркос либерално-идеолошким крилатицама како је, ето, доста било подјела на патриоте и издајнике, то се не мијења! Јер, све људе чека на крају крајева Страшни суд Господњи, а Србе приде чека и суд српских гусала. Кога њихова сабља посијече – тај остаје „погано кољено“ довијека. То су знали наши свети преци – то и данас знају они који су на њиховом путу. И ту ништа, његошевским језиком казано, не почиње с краја тањега! И поезија, наследница вуковског десетерца, она писана „на народну” исто то потврђује.

Зато, рецимо, Бећировићев Трипко Жугић у Мојковачкој бици:

…пјева по разбоју
Тужну пјесму о славноме боју:
Бојна њива што је коме крива,
Те је данас сто топова гађе,
Не ору је да им жито рађе,
Него сију зрна од олова
Ђе ће нићи хиљаде гробова
И трунути јуначки костури –
Из њих расти косовски божури.

Све се, дакле, и у тој „народској” поезији мјери Косовом. Оно што има претензију да припада тој поезији, а што заборавља или заобилази ту косовску мјеру, српски језик једноставно одбацује као обично пискарање, као нешто што је без икакве духовне и естетске вриједности. Већ самим насловом Прађедовска луча, Милун Ђачић исповиједа да је његова пјесничка мјера управо та – косовска. Настала у времену упорног и константног потискивања свега што јесте наш српски идентитет и што нас чини зрелим земаљским народом, ова његова пјесничка збирка, због саме те чињенице, јесте крстоносна. Она је свједочанство Ђачићеве љубави према Богу и српском роду, крстоносном и крсно-васкрсном, о ономе што је неуништиво у њему, а то је слобода у Христу Господу. Он зна да се та слобода задобија подвигом, да „без страдања нема васкрсења”.

Зато је ова његова збирка својеврсна пјесничка служба Косовском завјету. Јер, као што рече један други савремени пјесник, косовско-метохијски погорелац Момир Војводић:

Све су битке завршене давно,
само битка за Косово равно
шести вјекова непрекидно траје
и трајаће све док гавран граје…

Милун Ђачић је, тако, и сам постао учесник тога боја.

И као такав не мора да брине због суда српских гусала.