Рецензија
Усклик векова минулих за векове будуће
Из књиге „Прађедовска луча“ · стр. 389
Расплака ме. И хвала ти на свакој сузи, брате Милуне, толико су ми требале да окрепе, умију, прену…
Нису то сузе жаловнице но врела воде насушне што извору и пониру у твојим стиховима!
Хвала ти, дивни обични човече необичног дара да човека раскујеш и наново саставиш стихом, баш онаквог какав би најваљанији ваљало да буде!
Поезија Милунова је једноставни, људски вапај, урлик и усклик векова минулих за векове будуће.
У њој се небо гнезди, планине одлазе на починак, шуме се ко деца повију уз мајку, реке утихну…
У песмама Милуновим сам јурио и сустизао себе у бољима од мене, у најбољем од себе.
Хвала ти, брате, за ову лучу, да као народ свануће не тамнимо где нам сијати ваља!
Хвала ти за сваку воштаницу коју си стихом упалио за непролаз.
Хвала ти што је свака песма тамјаниште!
Хвала ти, рекох, за сузе што сам исплакао, требало ми је то!
Хвала ти што сретох себе и што се сит поразговарах са собом у сваком стиху!
Хвала ти за овај мили збег, ове катуне у које издижемо – небу ближе!