Рецензија
Стиховима кроз историју
Из књиге „Путевима предака“ · стр. 299–302
Пјесникова поетска творевина Путевима предака има велики значај, носи дубок смисао, даје поуку будућим нараштајима, упозорава братственике и племенике на поштовање и чување светиње. Драгоцјену ризницу пјесник започиње поријеклом. Да се мудрост ума људског мјери са познавањем закона Божијих, види се из пјесништва коме је стожер духовна вертикала и темељи се на предањима и теолошким знањима, исконским завјештањима, али и прикупљеним свједочењима братственика, причама поткријепљеним вјеродостојним фотографијама и забиљешкама. Не могу, а да се не вратим у дјетињство, као свједок његовог трагања и борбе, да нас све окупи и обједини, па макар и међу корицима свога дивног стваралаштва. Његов унутрашњи зов да овјековјечи истину, да подсјети на заборављено, да опомене на страдања наших предака да истакне моралне горостасе и вјерне синове мајке Отаџбине, уноси их у еп, истичући појединачне вриједности сваког од њих, што је оличење и печат ауторовог животописа. Смјелост и упорност подстицале су га да истраје у свом врлинском подухвату.
Утемељен у светосављу, залеђе му чувају преци, ослушкује њихове тајне и предочава нам исте. Приче из прошлости доноси у садашњост, прелазећи Дрину и србске голготе, истином покорава непријатеље, а језиком поезије охрабрује нас и кријепи свијетлим прађедовским образом.
Своје књижевне иконописе излаже оштроумно, водећи рачуна да ријечима преобрази читаоце ка вишем циљу. Молитвено бди над умом нижући свој псалмопој од приморја, преко древне Пиве, Дола, рудиничког огњишта, Хоћевине, затим о чудесним гуслама, родитељском дому, подвигу мајке, литијском сабрању, истакнутим личностима нашег братства.
Стихове прожима неизбјежна косовска мисао, колијевка србства, духовна тврђава, камен темељац. Немогуће је занемарити универзум светосавског и косовског постојања. Националном алегоријом привлачи пажњу, осваја чула, враћа у прошлост, стварајући одушевљење, код читалаца којима је светосавље основ живота, дајући им духовни полет ка вјечном и непролазном чему су прађедови тежили. Чињеница да смо потомци косовских бесмртника изазива идентитетски понос, наше прабаке су изњедриле идеале који су својим животима дали примјер, поставили путању потомцима да је Отаџбина, вјера, писмо, језик – светиња која се брани животом. Посебан осврт јесте на ђедовима који су храбро и достојанствено бранили завјете, огњишта, породице. Заиста су пјесникови стихови право богатство и војевање исконског и вјечног над пролазним и ништавним.
Из приморских Кртоли склањају се пред најездом вражјих хорди. Чувајући част и достојанство имена, пјесник умјетнички употпуњује жртвом која нас кроз вијекове прати и утјехом коју су нашли у загрљају Пиве, колико год била сурова и неприступачна као планински масив, Пива је дочарана као уточиште дјетету у безбрижном мајчином загрљају.
Ауторово пјесничко умјеће је сјеме које рађа духовну снагу код потомака, а уједно и клица која се шири и дотиче љубављу родитеље, ђедове и прађедове. Динамично достиже естетске домете свога стваралаштва зачетог на аутентичним личностима и догађајима. Епским везом досеже до тананих струна душе, стилским низовима и римом оваплоћује подвижнички живот, мукотрпан рад и саму карактерну црту свог ђеда. Књижевним иметком даје значајну ноту највећим врлинама чојству и јунаштву које су посједовали наши преци, чувању традиције, поштовању јеванђељског слова, мудром и разборитом духу старине, оплемењене причама најмилијих.
Немогуће је писати о прецима, а не споменути мучилишта и просторе по којима су расуте невине кости србских страдалника. Дола су једно, али не и једино стратиште, из чијих су долина вапиле србске душе. Свирепим безумљем угашено је 522 живота, од којих 109 дјеце, међу којима је било и тек рођено! Пивски Јасеновац, голготски крст мученика пивских јесу страдалне пјесничке слике испуњене саосјећањем, болом и чемером, али и снажним усмјерењем ка вјечном сједињењу са Христом.
Епски ауторитет, емотивни набој којим посебан и значајан осврт поклања оцу Благоју, као непоколебљивој громади, моралном горостасу, оличењу светосавске етике, косовског завјета, херојства, правдољубља, човјекољубља, оштрог ума, бриткој сабљи, симболу голготског прогона и трпљења од злокобне комунистичке тираније. Водећи се поуком: Немој, па се не бој, Благоје свој животни пут утемељује по узору на витешке подвиге: Баја Пивљанина, Марка Миљанова, Јанка Вукотића, Драже Михајловића. Пјесник искре ума претаче у стихове, посвећујући их оцу, као доказ љубави, молитвеног поја и општег законика поштовања родитеља, којим треба да се води свако србско чедо, баш као што нам је Свети владика Николај оставио најважнију поуку: Љубав према родитељима, то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље.
Поетски приказ, најискреније љубави без премца представља умјетничко путешествије посвећено мајци. Дирљив излив њежних и топлих ријечи, најтананији и најдубљи покрети срца упућени су мајци. Она је милост и нада, кротост и топлина, сигурно прибјежиште, пожртвовање и праштање.
Призив времена иако неизбјежно пролази, подстиче да се овјековјечи прошлост. Тајанствена милост је над аутором раширила крила и вратила га у вријеме предака да их оживи у стиховима, сачува од заборава и потомцима остави у наслеђе као водиљу у мудром и безазленом живљењу, по узору на њих. Књига Путевима предака, јесте право упориште, које нам истински предочава прошлост и води нас у будућност која нам припада.