Рецензија
Игуман Стефан, наш светионик и узор
Из књиге „Србину благородног духа“ · стр. 131–136
Пред нама је једна, доиста, несвакидашња збирка песама господина Милуна Ђачића, посвећена архимандриту Стефану Вучковићу, игуману манастира Велика Ремета. По својој суштини, она је својеврсна биографија у стиховима, надахнута и обогаћена духовним вредностима српског народа и православља. Састоји се од четрдесет три целине, које нису потпуно засебне, јер су дубоко прожете истим духом и надахнуте православном духовношћу. Оне показују чврсту повезаност аутора са српском традицијом, историјом, моралним и породичним вредностима. Из свега наведеног произлази и истицање главних одлика српског благородног човека, прожетог светосављем као највишим постулатом његовог живота и посебном карактеристиком српског хришћанства.
Највећи део изложених песама представља готово романсирану биографију поштованог архимандрита Стефана Вучковића. Његов животни пут је аутору веома познат и осликан је тако да подсећа на средњовековна књижевна дела писана у виду похвала које уздижу и славе заслужене апологете или историјске личности. Врло је захтевно представити човека који је истовремено духовна и морална величина, човека који својим моралним значајем и дубоким промишљањима наткриљује и надилази доба и околину у којој живи, постајући прави светионик и узор, на углед и понос српском народу.
Тај велики човек је архимандрит Стефан Вучковић, који је наставио започету обнову манастира Велика Ремета из 15. века, чији су комплекс усташе делимично срушиле током рата. Том обновом је ову светињу уздигао до правог бисера међу шеснаест фрушкогорских манастира. Тако нам је својим преданим радом и огромним трудом сачувао задужбину краља Стефана Драгутина.
Дело је настало на основу пишчевог блиског и доброг познавања архимандрита, што се огледа у изразима дубоког поштовања његове личности, велике хришћанске посвећености и пастирске бриге о своме народу. Из сваког стиха извире пијетет; ниједна мисао није довољно узвишена да осветли лик овога готово светог, богоугодног и богобојажљивог човека.
Узајамна блискост писца и уваженог архимандрита Стефана Вучковића, великог прегаоца православља, доприноси томе да целокупно казивање у форми стихова плени својом течношћу и одмереним, а ипак снажним похвалама Мањачи као симболу српства.
Велики пут је прешао часни отац од свога завичаја до игуманског штапа у Великој Ремети, којој се посветио у своме подвижништву и преданом пастирском раду. Осим што се побринуо за живописање цркве манастира Велика Ремета, учинио је ову светињу још значајнијом међу фрушкогорским манастирима. Игуман Стефан Вучковић се надалеко прочуо по свом гостопримству, ширини духа у хришћанском праштању и великој умности својих беседа. Многобројним поукама настоји да нам пружи утеху, да нас поучи и упути ка добру, те да нас сачува од свих зала која нас вребају на путу спасења. Дубоко у својим срцима заувек носимо мудар савет да су наше светиње наша највећа уточишта, у којима налазимо лек за сваку бољку. Пример су нам прадедови који су јуначки носили свој крст до самога краја, без обзира на то колико им је био тежак. Наставили смо да идемо њиховом утабаном стазом као потомци светитеља и ненадмашних хероја. Пред Господом смо сви једнаки и само Он може дати одговоре на све што нас мучи, а као Његов покорни слуга, часни игуман за нас увек проналази праве речи и пружа утеху. Врховна мудрост, Логос, кормилар је наших живота, у којима су православна вера и наши иконостаси сигурни путокази. Својим прецима можемо се одужити само ако предано негујемо светосавље и чувамо величанствене задужбине које су нам остављене на вјеки векова. Оне су наша снага и наша Отаџбина. Њима се поносимо пред светом као крстоносци и по њима се препознајемо, а међу другим православним народима и по нашим гуслама и крсним славама. Само неговањем тих вредности сачуваћемо српско име од пропадања у савременом свету, ако будемо привржени Цркви као породичној заједници и својој породици и њеном огњишту као основи нашег битисања у времену и простору. Веома лепим стиховима изложен је пут Господњи, од страдања на крсту до Васкрса, који је круна нашег веровања. Српски народ је кроз своје историјско постојање имао свој пут Голготе у доба прогона и политичких неразумевања. Таква искушења је, уз Божију помоћ, преживео и сам архимандрит Стефан Вучковић. Безбожност и заслепљена мржња не могу бити јаче од крста, поручује аутор. Мудрост из таквих злих времена најбоља је поука будућим поколењима, али и велика опомена да се таква страдања више не понове. Када нам је најтеже, каже аутор, подршку налазимо у молитви и моралним начелима светосавља, у породичним вредностима, у чувању обичаја и у одјеку звона са древних задужбина, као и у сталном ослушкивању громогласног призива наших дичних предака. Тако се снажно одупиремо изазовима модерног живота који настоје да ослабе наш дух и веру. Највећу снагу налазимо у српском космосу – нашем Косову и Метохији, где нам манастири сијају као звезда до звезде. То је освештана земља Србинова, у којој је српски народ својим светињама овековечио духовно и историјско наслеђе и изградио свој косовски космос. Песничке целине Милуна Ђачића прожете су низом веома учених парабола из Библије и народних мудрости, протканих мирољубивим, хуманим и хришћанским порукама. Управо то плени читаоце својом једноставношћу и поетским изразом. Као што мали пламен кандила има велику снагу у своме сјају, тако и свако слово ћирилице снажно одражава дух српског народа. Ћирилица, заједно са православном вером, српским језиком и светосављем, чини темељ здања које се зове Српство. Али, да бисмо га данас сачували за себе и будућа поколења у овим мутним временима, не смемо занемарити ни богоугодне псалме и молитве, ни химне које уздижу душу, ни крст на грудима, ни бадњак у дому, нити све оно што нас осветљава и води правим путем. Међу највеће вредности и тековине Српства спадају гусле, које су уврштене у нематеријалну баштину човечанства. Српске гусле одржавале су дух народа у тешким временима борбе за опстанак и, као такве, својим исконским звуцима одјекују кроз векове, преносећи заветну поруку да су слобода, вера и народ наше највеће светиње. О томе казује и лепа, милозвучна песма „Гусле” из ове збирке. Ова дирљива збирка песама завршава се посветом оцу Стефану, Србину благородног духа и лучоноши праве вере, који мудро и поучно збори и чува дивно светосавље, на вечити понос српском народу.