Милун Ђачић · Цијела пјесма
Радовање
Из књиге „Прађедовска луча“ · стр. 339–340
Кад у прошли вијек оду
мисли моје у сновима,
бројне слике родног краја
као да су пред очима.
Око куће родитељске
зеленило и цвијеће,
воденица и ријека
пуна душа рајске среће.
И Љубишња слободарска,
Обреч, Чабар и Градина,
раваничко то бојиште
и Кољено врх Рудина.
То вријеме из дјетињства
и та радост постојања,
у окриљу родитељском
права слика рајског стања.
Прије зоре и сванућа
заповијест, све покреће,
рано, рани у подвиге
уграбићеш двије среће.
Прва срећа, милост Божја,
и благослов у свитање,
друга срећа, благородна,
рад је души умивање.
Сви у кући прегаоци
ко пчелиња заједница,
и госте би дочекали
са радости пуна срца.
Крсна слава и празници
иконе су у времену,
и та радост трајно чува
из дјетињства успомену.
Правим путем усмјерава
то надчулно осјећање,
родитељска вјера, љубав
и витешко залагање.
Породица, Божји залог,
то је света црква мала,
благородни пут спасења,
милостивом Богу хвала.
И кроз живот отвара нам
лакши приступ поимању,
радост дјечја душу купа
у предивном рајском стању.