Милун Ђачић · Цијела пјесма
Родни крају
Из књиге „Прађедовска луча“ · стр. 329–330
Најљепше је праскозорје,
код ђедове старе куће,
осјећај је незамјењив
док предивна зора свиће.
Као искра из Бадњака
кроз дуб стари сунце сине,
дан се рађа, а душа је
пуна среће и топлине.
Родни крај ми на дар даје
немјерљиво гостопримство,
подмлади ме и надахне
то сјећање на дјетињство.
Свако дрво, травка, цвијет
познаје ме и милује,
сва природа родног краја
благодаћу обилује.
Цвркут птица, пој славуја
потврђује благостање,
а угођај благородни
допуњује радовање.
Ову књигу отворену
велики је Бог нам дао,
свака твар је овдје свједок
да је Христос васкрсао.
Као птићу у гнијезду
умилност ми душу прати,
пред иконом крсне славе
и Пресвете Божје Мати.
Радост ова и топлина
долази из вјечног раја,
кроз коју нас милост Божја
са Небеским Царством спаја.
Милује ми радост душу
у сновима и на јави,
моје биће озарено
милостивог Бога слави.
Светосавље чувај, чедо,
учила ме моја мајка,
у њему је љубав Божја
наслеђена од предака.