Пређи на садржај
ДВИГМилун Ђачић · поезија
← Читаоница

Милун Ђачић · Цијела пјесма

Родни крају

Из књиге „Прађедовска луча“ · стр. 329–330

Најљепше је праскозорје,
код ђедове старе куће,
осјећај је незамјењив
док предивна зора свиће.

Као искра из Бадњака
кроз дуб стари сунце сине,
дан се рађа, а душа је
пуна среће и топлине.

Родни крај ми на дар даје
немјерљиво гостопримство,
подмлади ме и надахне
то сјећање на дјетињство.

Свако дрво, травка, цвијет
познаје ме и милује,
сва природа родног краја
благодаћу обилује.

Цвркут птица, пој славуја
потврђује благостање,
а угођај благородни
допуњује радовање.

Ову књигу отворену
велики је Бог нам дао,
свака твар је овдје свједок
да је Христос васкрсао.

Као птићу у гнијезду
умилност ми душу прати,
пред иконом крсне славе
и Пресвете Божје Мати.

Радост ова и топлина
долази из вјечног раја,
кроз коју нас милост Божја
са Небеским Царством спаја.

Милује ми радост душу
у сновима и на јави,
моје биће озарено
милостивог Бога слави.

Светосавље чувај, чедо,
учила ме моја мајка,
у њему је љубав Божја
наслеђена од предака.